Постоје школски дани који се памте по оценама, а постоје они који се памте по људима. Дан чувара српског језика, одржан 14. јуна 2026. године у Даблину, припада управо овој другој врсти дана.
После месеци учења, читања, писања, разговора, пројеката, приредби и заједничких активности, окупили смо се да на најлепши могући начин заокружимо још једну школску годину. Не да бисмо проверили шта су деца запамтила, већ да бисмо видели шта су током године постала.
Свечано окупљање започело је квизом знања „Мудрице“. Бројна питања су обухватила српски језик, књижевност, историју, културу и традицију, али оно што је оставило најјачи утисак нису били тачни одговори. Били су то договори унутар тимова, подршка друговима, стрпљење да се саслуша туђе мишљење и искрена радост када неко пронађе решење.
Победу је ове године однела екипа „Сава“, али прави победници били су сви ученици који су показали да знање није само памћење чињеница већ способност да мислимо, сарађујемо и поштујемо једни друге.
После квиза уследиле су спортске игре. Трка у џаковима, вуча конопца, трка са балонима и трка са лоптицом у кашичици претвориле су школско двориште у простор испуњен смехом и навијањем. У времену када су деца све чешће окружена екранима, посебну вредност имају овакви тренуци – једноставне игре које траже кретање, сналажљивост, тимски дух и непосредну радост.
Док су деца трчала и навијала, одрасли су разговарали, дружили се и бодрили такмичаре. Тате су се окушале у партији балота, а читав простор био је испуњен осећајем заједништва који се не може организовати нити испланирати – он настаје онда када људи деле исте вредности и исту жељу да буду заједно.
Посебну лепоту читавом дану дало је и време. После низа кишних дана, дочекало нас је сунце. За многе је то била тек временска прилика, али за нас који живимо у Ирској био је то додатни дар – прилика да читав дан проведемо напољу, окружени дечјом грајом и добрим расположењем.
Најсвечанији тренутак уследио је приликом доделе диплома, медаља и признања. Свако име које је прозвано представљало је једну малу причу о труду, доласцима на наставу, вежбању ћирилице, читању првих текстова, учењу песама, савладавању изазова и постепеном напредовању.
За децу која одрастају ван Србије матерњи језик није нешто што се подразумева. Он се чува и негује. Чува се у речима које се говоре код куће, у књигама које се читају, у песмама које се певају и у часовима које деца похађају викендом док њихови вршњаци одмарају. Зато свака диплома додељена тог дана носи посебну тежину. Она није само признање за знање већ и потврда припадности једном језику, култури и наслеђу.
Гледајући нашу децу како поносно примају признања, било је лако схватити да је највећи успех школе много већи од научених лекција. Највећи успех је то што деца у њој проналазе место где српски језик није школски предмет већ део њиховог идентитета.
Када је дан дошао крају, остале су медаље, дипломе, фотографије и успомене. Али остало је и нешто важније – уверење да се труд исплати и да заједница која се окупља око језика, културе и образовања оставља траг који траје много дуже од једне школске године.
Свим нашим ученицима и њиховим породицама желимо леп, миран и радостан распуст. Хвала вам што заједно са нама чувате српски језик далеко од отаџбине и што сваке године показујете да корени могу бити снажни и онда када расту далеко од земље из које су потекли.
Пројекат је суфинансиран од стране Републике Србије – Канцеларије за дијаспору.
Школа српског језика и културе Св. Георгије у Ирској 