Писмо једном ученику на Дан Светог Патрика

Драги мој учениче,

данас је у Ирској све зелено.

Зелене су улице, шешири и заставе. Зелене су мале детелине које деца носе на јакнама. Чује се музика на улицама, бубњеви параде, а негде у даљини зазвони и ирска харфа, као да подсећа на старе легенде које су се на овим острвима причале много пре него што су градови постали велики.

Данас Ирска слави.

И знам да си и ти негде у том граду — међу људима, међу заставама, међу осмесима који пролазе улицом као тихи талас.

Али знам и нешто друго.

Знам да понекад, усред те радости, осетиш једну тиху збуњеност. Као да се око тебе дешава нешто лепо и велико, а твоје срце остаје мало тише.

Не зато што не волиш земљу у којој живиш.

Већ зато што у теби живи још једна.

Твоје детињство расте под ирским небом, међу зеленим брдима и ветровима који долазе са Атлантика. Али твоје речи носе звук једног другог језика.

Језика који мирише на шљиве у дворишту.

На хлеб који се ломи за породичним столом.

На приче које почињу тихо, као звук гусала негде у даљини.

Док данас деца држе детелину као знак наде, ти у себи носиш нешто друго — једно мало слово написано ћирилицом.

То слово је више од слова.

То је кључ једне књиге у којој су записане приче твог народа. Приче о рекама, манастирским звонима, путевима и песмама које су се памтиле и онда када нису биле записане.

Понекад ти се може учинити да је тешко носити два света у себи.

Али истина је другачија.

Човек који има два дома није сиромашан.

Он је богат.

Јер један свет ти даје небо под којим растеш — зелена брда, детелину, ветар и путеве којима идеш.

А други ти даје корен — језик, слова и приче које те памте чак и онда када си далеко.

Зато ти не мораш да бираш.

Можеш да стојиш на ирској трави и да у руци држиш детелину.

А у срцу можеш носити слово.

Можеш слушати харфу на улици, а памтити песме које почињу тихо као звук гусала.

Јер постоје деца која мисле да живе између два света.

А истина је да она стоје на мосту.

А мостови не постоје да раздвајају.

Они постоје да спајају.

Зато, ако данас не осетиш исту буку радости као други, немој мислити да је то нешто чудно.

То само значи да у теби расте једна тиха башта.

У њој расту и детелина и шљива.

И зелено ирско брдо и слово исписано ћирилицом.

И стара харфа и песма која се памти уз гусле.

А ја, као твоја учитељица, желим да запамтиш једно:

Можеш држати детелину у руци, а ћирилицу у срцу.

И то је богатство које мало ко има.

С љубављу,

твоја учитељица. 🍀