Када деца одрастају у дијаспори, често се каже да живе „између два језика“. Али оно што се ређе помиње јесте да деца, заправо, живе између два света — оног који их окружује и оног који носе из куће.
Језик који дете учи и користи у породици није само средство комуникације. Он је начин на који дете разуме себе, своје порекло и односе са блиским људима. Кроз матерњи језик дете усваја нијансе емоција, блискости и сигурности које је тешко пренети другим језиком.
Када дете не говори језик средине у којој живи, оно се може осећати несигурно. Али када изгуби или никада не развије језик породице, тај губитак је често тиши и мање видљив — и управо зато дубљи.
За децу у дијаспори, матерњи језик није обавеза нити додатна вештина. Он је простор припадања. Место на ком дете може да буде опуштено, да погреши, да се изрази без страха да ће бити „погрешно схваћено“.
Важно је разумети да неговање језика код куће не значи притисак, исправљање или стално подсећање. Напротив — језик се најбоље чува кроз разговор, причу, заједничко читање и осећај да је тај језик добродошао у свакодневном животу.
Када дете осети да његов језик има место и вредност, оно постепено гради сигурност у сопствени идентитет. А дете које зна ко је и одакле долази, лакше налази своје место ма где живело.
Школа српског језика и културе Св. Георгије у Ирској 