Када исправљамо дечји језик, најчешће имамо најбољу намеру. Желимо да дете научи „како је правилно“, да говори лепо, тачно и сигурно. Али између онога што ми мислимо да говоримо и онога што дете заиста чује, понекад се отвори тиха празнина.
Дете не чује само исправку речи. Оно чује поруку о себи.
За одраслог, исправка је техничка: слово, падеж, ред речи.
За дете, она је често лична.
Када дете чује: „Не каже се тако“, „Понови како треба“, „Опет си погрешио“, оно може да чује нешто сасвим друго: да није довољно добро, да његов начин говора није прихваћен, да мора да пази пре него што проговори.
Посебно код деце која одрастају у двојезичном окружењу, језик је већ простор у ком се стално прилагођавају. Они већ знају да један језик користе у школи, други код куће, да неке речи „не раде свуда“. Када се исправке нижу често и без простора за грешку, дете може почети да повезује матерњи језик са напором и несигурношћу.
Тада се дешава оно што родитеље често изненади: дете почиње да ћути. Не зато што не зна, већ зато што више није сигурно да сме.
Важно је рећи да исправљање само по себи није погрешно. Проблем није у исправци, већ у тону, учесталости и тренутку. Језик се не учи под притиском, већ у односу. Деца најбоље усвајају језик када осете да су прихваћена и док греше.
Понекад је довољно да уместо директне исправке одрасли понови реченицу онако како је правилно, без наглашавања грешке. Дете чује модел, а не критику. Чује језик као понуду, а не као услов.
Када дете осети да може да говори слободно, да ће бити саслушано чак и кад погреши, језик постаје сигурно место. А тек из сигурног места расте жеља да се језик учи, негује и чува.
На крају, питање није да ли деца греше у језику.
Питање је да ли, док греше, осећају да су прихваћена.
Школа српског језика и културе Св. Георгије у Ирској 