Одрастање на два језика: митови и стварност

Одрастање на два језика често се описује као предност, понекад као терет, а најчешће кроз поједностављене реченице које не остављају много простора за стварно искуство детета. У разговорима се појављују митови који се преносе са генерације на генерацију, често са добром намером, али без дубљег разумевања како двојезичност заиста изгледа у дечјем животу.

Један од најчешћих митова јесте да ће дете које одраста на два језика „каснити“ у развоју говора. Истина је да двојезична деца понекад касније проговоре у односу на једнојезичну, али то кашњење није знак проблема, већ део сложенијег језичког процеса. Дете истовремено усваја два система, два начина именовања света, и то захтева време.

Други чест мит је да ће се језици „помешати“ и да дете неће говорити ни један како треба. У стварности, мешање језика је природна фаза у двојезичном развоју. Када дете у једној реченици користи речи из оба језика, оно не показује збуњеност, већ флексибилност. Дете користи све језичке ресурсе које има на располагању да би се изразило.

Често се верује и да је довољно да дете „чује језик код куће“ да би га заиста усвојило. Али језик није само звук у позадини. Језик се гради кроз однос, кроз разговор, питања, приче и заједничко време. Ако је језик присутан само као обавеза или корекција, дете га може разумети, али неће имати потребу да га користи.

Стварност одрастања на два језика је сложенија и тиша од митова. Дете често врло рано научи да један језик користи у школи, други код куће; један са вршњацима, други са баком и деком. Та подела може бити функционална, али може носити и осећај да један део његовог света остаје невидљив ван породице.

Зато је важно разумети да двојезичност није само језичка, већ и емоционална тема. Када је један језик повезан са сигурношћу, прихватањем и блискошћу, дете ће га носити као ресурс. Када је повезан са притиском, исправљањем и страхом од грешке, дете ће се од њега постепено удаљавати.

Одрастање на два језика није ни проблем који треба решити, ни предност коју треба стално доказивати. То је један начин одрастања који захтева стрпљење, разумевање и простор да дете гради свој однос према језику сопственим темпом.

Најважније није да дете говори „савршено“ оба језика, већ да се у оба осећа довољно сигурно да може да каже ко је и шта осећа. Јер језик, на крају, није само средство комуникације — он је место припадања.