Када дете почне да избегава матерњи језик, одрасли често осете потребу да „нешто ураде“. Да уведу правила, договоре, подсећања, понекад и награде. Иза те потребе стоји страх да ће језик бити изгубљен ако се одмах не реагује. Али управо ту почиње замка притиска.
Језик се не враћа одлуком. Он се враћа односом.
Први корак је да се одрасли зауставе и признају себи да дете не одбија језик зато што не жели да припада, већ зато што тражи простор у ком може да буде сигурно. Када језик постане терен на ком се стално проверава, исправља и процењује, дете ће га повезати са напором, а не са блискошћу.
Враћање језика почиње онда када престане борба око њега. Када дете осети да није под лупом, да није „на испиту“, да није дужно да говори савршено. У таквом простору, језик може поново да се појави спонтано, тихо, без најаве.
Веома је важно како одрасли користе језик у свакодневици. Не као задатак, већ као природан део односа. Кроз хумор, заједничке успомене, кратке коментаре, реченице без очекивања одговора. Када дете чује језик који није упућен њему, већ који постоји сам по себи, оно га постепено престаје доживљавати као обавезу.
Језик се враћа и кроз смисао. Дете ће се много пре заинтересовати за језик ако осети да му он нешто даје — осећај припадности, разумевања, блискости са људима који су му важни. Не зато што „тако треба“, већ зато што тај језик нешто значи.
Такође је важно прихватити да повратак језику не изгледа исто код сваког детета. Нека деца ће прво почети да разумеју више него што говоре. Нека ће користити поједине речи, изразе, па се повлачити. То није назадовање, већ процес. Језик се, као и поверење, гради у таласима.
Највише што одрасли могу да ураде јесте да остану доследни у поруци: језик је добродошао, али ти ниси условљен њиме. Када дете осети да је прихваћено без обзира на то којим језиком говори, оно добија слободу да језик поново бира.
И управо у тој слободи, без притиска и очекивања, матерњи језик често сам пронађе пут назад — не као обавеза, већ као део дететовог унутрашњег света.