Зашто деца понекад одбијају матерњи језик

Када дете почне да одбија матерњи језик, то код одраслих често изазива забринутост, тугу или осећај личног неуспеха. Родитељи се питају где су погрешили, да ли су били недоследни, да ли су „закаснили“. Али одбијање језика код деце ретко је питање лењости или непоштовања. Много чешће, оно је порука.

Матерњи језик није само средство комуникације. За дете, он је везан за односе, емоције и улоге које има у породици. Када дете одбија да га користи, оно често не одбацује језик као такав, већ осећај који је уз тај језик временом изграђен.

Један од разлога може бити потреба за припадањем. Како деца расту, све више ослушкују свет ван породице. Језик средине постаје језик школе, пријатељстава и свакодневног живота. Ако матерњи језик дете доживљава као нешто што га издваја или чини „другачијим“, оно може почети да га избегава како би се лакше уклопило.

Други разлог може бити искуство притиска. Када је матерњи језик повезан са честим исправкама, поређењима или очекивањима да се говори „како треба“, дете може развити отпор. У том случају, одбијање језика није одбијање идентитета, већ начин да се заштити од осећаја неуспеха.

Понекад дете одбија матерњи језик јер га повезује са одређеном улогом — улогом млађег, зависног, „оног који још учи“. Како расте, дете жели да буде компетентно, самостално, равноправно са вршњацима. Ако се у другом језику осећа сигурније и способније, природно је да ће њему давати предност.

Важно је истаћи да одбијање матерњег језика често није трајно. Оно се може јавити у одређеним развојним фазама, посебно у периоду јачег окретања вршњацима и спољашњем свету. У таквим тренуцима, највећа грешка коју одрасли могу направити јесте да језик претворе у бојно поље.

Језик се не може сачувати силом. Он се чува односом. Када дете осети да је прихваћено и вољено без обзира на то којим језиком говори, врата за матерњи језик остају отворена. Разговори, заједничке приче, хумор, сећања и нежност често учине више од било ког правила.

На крају, важно је подсетити се да дете не одбија језик зато што не жели да припада. Напротив — оно тражи начин да припада и породици и свету око себе. Наш задатак није да га у томе спречимо, већ да му помогнемо да у оба простора пронађе сигурност.

Матерњи језик ће остати тамо где је дете дочекано без условљавања — као место где сме да буде своје.