У школи српског језика и културе Св. Георгије у Ирској, рад са децом заснива се на поштовању, разумевању и пажљивом односу према сваком детету.
Учитељице школе спајају педагошко знање, искуство и љубав према језику и деци, са посебним разумевањем изазова одрастања у дијаспори.
Александра Миличић
Александра Миличић је учитељица српског језика и културе у дијаспори, психолог по образовању и педагог по позиву. Њен рад са децом заснива се на уверењу да се језик не усваја само кроз правила и лекције, већ кроз осећај сигурности, припадности и смисла – кроз однос који се гради стрпљиво и с поштовањем.
Основно академско образовање стекла је као дипломирани психолог на Универзитету у Нишу, где је поставила темеље разумевања дечјег развоја, емоција и начина учења. Своје стручно усавршавање наставила је у међународном образовном контексту, кроз образовање и рад у Ирској и Немачкој, укључујући области раног образовања, Mонтесори педагогије и рада са децом са посебним образовним потребама.
Године рада у специјалним школама и образовним центрима у Ирској омогућиле су јој да развије изразито индивидуализован и подстицајан приступ настави, заснован на поштовању темпа, могућности и личности сваког детета. Управо тај спој психологије и педагогије данас представља основу њеног рада у настави српског језика у дијаспори
Од 2022. године, Александра је носилац Школе српског језика и културе у Ирској, у оквиру које организује и реализује допунску наставу српског језика за децу српског порекла. Настава се спроводи у складу са Програмом допунске наставе Министарства просвете Републике Србије и обухвата више група и градова.
Као регистровани наставник при Teaching Council of Ireland, свој рад обавља у складу са високим професионалним, педагошким и етичким стандардима, уз континуирано стручно усавршавање. Наставни процес планира систематично, примењујући диференциране и индивидуализоване методе, посебно прилагођене деци која одрастају у вишејезичком и мултикултурном окружењу.
У свом раду посебан значај придаје очувању српског језика и ћириличког писма, развоју језичке културе, као и неговању културног и националног идентитета деце у дијаспори. Настава коју води не доживљава се само као час језика, већ као простор у којем деца упознају приче, обичаје и вредности које их повезују са њиховим пореклом.
Тако школа постаје више од места учења — постаје дом у језику, у коме деца у дијаспори чувају писмо, идентитет и осећај ко су, ма где одрастала.